Naslov ovog teksta dobili smo iz jednog od stripova Marka Somborca u kojem se on bavi temom javnih nabavki. Da vam prepričam. Potparol za javne nabavke najpre kaže: „Nema potrebe da javne nabavke imaju tender!“, a onda nastavlja „Evo, kupili smo hemijske za hiljadu evra i super rade!“ To sve povodom skorog donošenja novog Zakona o javnim nabavkama. Ali, dok se ne donese novi, da se prvo pozabavimo starim i samo jednim pitanjem: „Može li se u skladu sa zakonom kupiti hemijska za hiljadu evra?“ Ili, da stvar još malo zaoštrimo: „Može li ministar da od svoje firme kupi olovke za hiljadu evra komad, a da ne prekrši nijedan zakon?“. Čovek bi očekivao da ne može, ali ko zna?
Da vidimo najpre kako da to bude ministrova firma. Najjednostavniji način je direktna pogodba, odnosno „pregovarački postupak“, bez javnog poziva, bez drugih firmi. Jedino treba da vam je hitno. Međutim, šta je hitinije od olovaka u jednom ministarstvu? Koliko dana ono ne može bez olovaka? Ja mislim ni dana. Na ovaj način je Agencija za borbu protiv korupcije kupila kompjutere kad je počinjala da radi. A Ministarstvo životne sredine ovako je poslovalo sa Blicom, u već čuvenom slučaju, zato što se direktna pogodba primenjuje i onda kada se nešto nabavlja isključivo za potrebe „istraživanja, razvoja i eksperimenta“. Poznato je da je Blic čuvena istraživačka kuća.
Drugi je način da nabavka bude nabavka male vrednosti, do 30.000 evra. U tom slučaju nema objavljivanja na Portalu javnih nabavki, samo je potrebno poslati e-mail na adresu još dve firme i onda dati posao svojoj. Možete, doduše, da kupite samo 30 olovaka, ali možete u drugoj nabavci da kupite neke jefitinije, ako vam zafali. Da dodelite posao svojoj firmi biće vam lako, pošto su kriterijumi za dodelu nabavke veoma rastegljivi. U postupku javne nabavke naručilac nije dužan da izabere najmanju ponuđenu cenu. Postoji i drugi kriterijum: „ekonomski najpovoljnija ponuda“, koja uključuje 12 različitih kriterijuma, od kojih su neki dovoljno neodređeni, kao što je „kvalitet“ ili „tehničke i tehnološke prednosti“ i „estetske i funkcionalne karakteristike“. Drugim rečima, ako se ministru neka olovka posebno svidi, jedan kriterijum je ispunjen.
Ali, može li ministar da olovku kupi od samog sebe, a da ne bude u sukobu interesa? Može, naravno. Kod nas nijedan funkcioner praktično nema svoju firmu, jer je dužan da u roku od 30 dana prenese upravljačka prava na lice koje nije sa njim „povezano“ i kome kasnije ne može davati „obaveštenja, uputstva i naloge“. Magijom ovog člana zakona na taj način nastaju nepovezana lica, koja upravljaju ministrovom firmom i čine je potpuno nevezanim subjektom na tržištu. Nema nikakve prepreke da se baš od te firme kupe olovke.
No dobro, da pređemo na drugu temu, piše li negde da olovka ne sme da se preplati? Jedno od načela javnih nabavki je načelo ekonomičnosti, nabavka se mora obaviti sa „što manje troškova“. Međutim, ovo načelo, čini se nedovoljno – ne ide kvalitet sa malim troškovima. Postoji li neka kaznena odredba u zakonima za naduvanu javnu nabavku?
U Zakonu o javnim nabavkama postoje kaznene odredbe, ali među 24 prekršaja koji se kažnjavaju novčanom kaznom od 100.000 do 1.000.000 dinara, koju plaća naručilac, odnosno, institucija koja vrši javnu nabavku, nigde nema „ako preplati uslugu, prozvod…“. Odgovorno lice se nigde ne navodi.
Možda da se oslonimo na institucije? U sistemu javnih nabavki je i Uprava za javne nabavke čiji su poslovi u zakonu pobrojani u 14 tačaka. Među njima nema kontrole ekonomičnosti, samo se kaže da Uprava „podnosi zahteve za zaštitu prava u slučaju povrede javnog interesa“ i prijavljuje državnoj revizorskoj instituciji i inspekciji slučajeve „nepravilnosti“, bez direktnog pominjanja ekonomičnosti.
Da li državni revizor može pomoći? Državni revizor je zadužen i za „svrsishodnost raspolaganja javnim sredstvima“, ali bez konkretnog pominjanja preplaćivanja. Svrsishodnost može biti narušena i kada po dobrim cenama nabavljate nešto nepotrebno.
Međutim, recimo da revizija i utvrdi da je nešto nesvrsishodno, to treba da, po nekom krivičnom zakoniku, kazne sudovi. Izgleda da se ovakvi prekršaji mogu, po sadašnjem zakonu, podvesti jedino pod „zloupotrebu službenog položaja“, baš ono delo koje su u poslednje vreme svi dovodili u pitanje kao „zastarelu inkriminaciju“ i krivično delo koje ne postoji nigde u Evropi. Bivši državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen čak je najavljivao njegovo ukidanje za dve-tri godine. U opisu ovog krivičnog dela ne pominju se javne nabavke i sad možete misliti koji će sudija ili javni tužilac u moru javnih nabavki, bez specifičnog ni prekršaja ni krivičnog dela, uz najavu da se krivično delo ukida, odlučiti da se bavi našim olovkama? Neće nijedan.
Tako nije čudo da za bilo kakav prekršaj koji se tiče javnih nabavki u Srbiji niko nije faktički kažnjen.
Naš ministar može biti 1/1 siguran da neće prekršajno i krivično odgovarati, ako hemijsku plati 1000 evra.
No, možda će odgovarati barem politički, a za to je najpre potrebna transparentnost. Dakle, ako je ministar kupio olovku za hiljadu evra, da li će to neko znati? Ako je u pitanju nabavka male vrednosti, ne postoji obaveza objavljivanja dokumentacije na Portalu javnih nabavki, međutim, u slučajevima drugih nabavki gde ta obaveza postoji, ona nije ispunjena u 80% slučajeva. Bez ikakave kazne, naravno.
Dok je na vlasti, ministra će možda prozivati neke nevladine organizacije i marginalni mediji – ko će na to da obraća pažnju – a kada padne sa vlasti, kontrolisani i nekontrolisani mediji će možda optuživati ministra da je očistio milione evra, a on će im na to odgovarati da ja sve radio po zakonu.
Hoće li novi zakon sprečiti bilo šta od ovoga? Ovu analizu nije pisao pravnik, ali su zato ove zakone pisali pravnici.
Zakoni su preozbiljna stvar da bi se ostavili samo pravnicima i političarima.
ps.
Ako je sve ovo ovako, koliko oni plaćaju te olovke?
Filozofijainfo.com, 16.09.2012.
