piše: Vladimir Milutinović –
Za mene je status Hane Arent u delu naše javnosti godinama bio enigma. Hana Arent je naravno značajna autorka, napisala je dovoljno značajnih rasprava sa mahom ispravnih pozicija. Međutim, takvih autora je u 20. veku, a pogotovo u istoriji bilo puno i logično je očekivati da oni privlače barem srazmernu pažnju onoj koju privlači delo Hane Arent. Kod nas je sasvim obrnuto. Od oka procenjeno, Hana Arent u odnosu na sve ostale vodi za nekoliko kopalja. Ona je na prvom mestu po frekvenciji citiranja i uopšte bivanja u ulozi intelektualnog auotriteta. Ponekad se čini da je jedini relevantan filozofski autor koji nam je preostao upravo ona, kao da se ostali mogu zanemariti kao zastareli ili nevažni. Kako je do toga došlo? Jer, ovoliko izdvajanje je u najmanju ruku čudno, bilo o kom autoru da se radi.
Noviji razvoj događaja mislim da je pružio mogućnost da se ova zagonetka odgonetne. Čini mi se da nam vladajući sistem, preko statusa Hane Arent – koja je ovde ni kriva ni dužna, kao što ćemo kasnije videti – poručuje koja vrsta filozofije je poželjna i legitimna. Ukratko, to je filozofija za koju postoje dva uslova:
Filozofijom treba da se bave oni koji su žrtve i
Legitimna i prihvatljiva filozofija je ona koja se zalaže za pravdu za žrtve, odnosno, za bolji položaj žrtava, diskriminisanih.
Hana Arent je postala savremeni “filozofski” idol zbog toga što je ona u poziciji žrtve po najmanje dva osnova: kao žena, i kao Jevrejka.
Ovde može da se kaže: pa dobro, to je sasvim OK. Žrtve su diskriminisane, neko treba da se zalaže za njihova prava, šta je tu sporno? Međutim, kao i kod svih redukcija, sama aktivnost nije sporna, sporni su njeni rubovi, odnosno, ono što se, kada se ta aktivnost proglasi za jedinu smislenu i legitimnu aktivnost, gubi.
Činjenica da je od filozofije kao jedino legitimna ostala samo “filozofija za žrtve”, u stvari je jedno od najdubljih ogledala dominantne ideologije današnjeg sveta. Ova ideologija zapravo kaže: “Istorija se završila i pitanja pravde se u neoliberalnom poretku više niti trebaju niti mogu postavljati. Ali mi priznajemo da sistem nije savršen i da nema potpuno ljudsko lice. U njemu još uvek opstaju rasne i polne predrasude zbog kojih su diskriminisane manjinske grupe, najčešće, rasno različiti i homoseksualci. Njihov položaj ima smisla popravljati i i za taj cilj neka se zalaže politička levica i nevladin sektor. Desnica će se držati tradicionalnih vrednosti, jer je njih teško iskoreniti zbog religijskih korena.”
Ali: ukupan sistem, sistem preraspodele bogatstva, stanja demokratije, monopola ili tržišta, eksploatacije, – nijedna grupa nema pravo da dovodi u pitanje. Filozofije koje su to činile treba da budu zaboravljene ili prebačene u slobodno vreme. a i smisao filozofije uopšte, koji se sastoji u preispitivanju postojećeg u odnosu na univerzalne vrednosti.
I kao i uvek u slučaju ideologija, ova ideologija ne postoji samo u mišljenju nego oblikuje čitavu stvarnost. Kada danas uđete u domaću knjižaru “Delfi” odeljak sa filozofijom više ne stoji pored sociologije, psihologije, istorije, kao što su poređani spratovi na Filozofskom fakultetu, ili recimo pored politikologije, nego je filozofija smeštena, iza ulaza, u deo na koji se teško spontano nailazi, a jedna do druge su filozofija i teologija, pošto se smatra da bi to iste ljude moglo interesovati i da im je isti i epistemološki status. Obe se bave nečim što se ne može dokazati i ne odnosi se na praktičnu korist. U odeljku sa stranim knjigama stvar je još jasnija. Oznake “Philosophy” nema, ali ju je zamenila oznaka “Great Ideas”, koja se smestila između dve oznake “Hobby”. Što je još zanimljivije, jedna od polica ispod oznake “Great Ideas” ispunjena je Žižekovim knjigama, što lepo ilustruje položaj “najopasnijeg filozofa današnjice”.
Da navedemo još jednu ilustraciju: u blizini SKC-a, gde se nalazi opisana knjižara, nedavno je otvorena “Kuća ljudskih prava”. Ako pogledamo čime se bave NVO koje su je osnovale, to su mahom prava grupa koje poredak prepoznaje kao ugrožene: nacionalne i seksualne manjine, invalidi ili tzv. tranziciona pravda – odnosno, prava žrtava ratova iz devedesetih. Nijedna od njih se ne bavi prirodom samog poretka, već isključivo ulepšavanjem njegovog “ljudskog lica”. Zaposleni koji masovno ostaju bez prava i posla, korupcija, regioni sveta koji trpe zagađenje, ili pražnjenje demokratije od smisla, nisu legitimne teme, jer zaposlene i obične građane poredak ne vidi kao žrtve. Oni su samo “gubitnici” u igri koja je jedina igra u gradu.
Ako se priznaje potreba za nekom filozofijom, onda je to filozofija koja bi se zalaganjem za žrtve bavila ulepšavanjem lica poretka. Njome treba da se bave žrtve, a oni koji su dobitnici poretka se naravno neće baviti nikakvom “filozofijom” i uvek će jasno staviti do znanja da je to nepoželjno za bilo koga ko pretenduje da bude dobitnik u sistemu. To je nepoželjno za bilo koga osim žrtava.
“Filozofija za žrtve” je tako pouzdan lakmus stepena autoritarnosti u društvu.
Ovaj ugao gledanja mi je otvorila nedavna česta upotreba pojma “pravda za žrtve” u vezi presuda generalima iz Hrvatske. Primetno je bilo da su, čak i oni koji su smatrali da presude u redu, govorili da je pravda za žrtve izostala i da su žrtve uvek te na koje na kraju niko ne misli. Tu nešto nije bilo u redu, a čini mi se da je to zbog toga što neka posebna “pravda za žrtve”, različita od pravde uopšte, u stvari ne postoji.
I čudno je što o tome nismo kao društvo razmislili ranije. Naime, tačnije rečeno, “pravda za žrtve” postoji, ali je deo, odnosno, isto što i, pravda uopšte u nekoj situaciji. Ako pravdu za žrtve izdvajamo kao poseban pojam pravimo razliku koja može služiti samo arbitrarnosti. Time kao da se same žrtve isključuju iz formulisanja pravde uopšte, jer bi one navodno trebalo da bave nekom pravdom iz vlastite perspektive koja je nešto drugo i može biti drugačija od pravde uopšte. Kao i svako isključenje ovo je autoritaran potez koji želi da zaštiti neku političku arbitrarnost. S druge strane, “pravda za žrtve” ne postoji ni kao opis načina na koji se dolazi do pravde uopšte. Da je mišljenje žrtava kriterujum pravde, onda bi sudile žrtve, a ne nepristrasne sudije. Mnogim oštećenim nijedna kazna nije dovoljna, dok su drugi skloni da budu ravnodušni u pogledu kazne. “Pravda za žrtve” nije ni pojam koji bi trebalo da omeđi krug onih koji su zainteresovani za pravdu, jer je možda najgori pristup pravdi onaj koji je opisuje kao stvar koja se tiče samo žrtava.
Drugim rečima, i žrtvama je potrebna samo pravda i ništa više. Pravda koju određuje društvo na što je moguće više nepristrasan način. Ova pravda ne može da nadoknadi gubitke i u potpunosti izbriše bol, niti da omogući retorziju nad zločincima, ali to nije ni smisao pravde. Smisao pravde je povratak poretka u ispravno stanje u kome je zločinac kažnjen, a žrtva je povratila svoj status ravnopravnog građanina – zapravo ne-žrtve, koja u društveno-pravnom i građanskom smislu više nije određena zločinom.
Mislim da je upravo to bio smisao intervencija Hane Arent o banalnosti zla. Zašto bi po svemu beznačajni, banalni zločinac određivao ono što ja jesam? Zbog toga je ona odbijala da uđe u ulogu žrtve, ponekad se smejući transkriptima sa suđenja i naizgled umanjujući strahotu koja se dogodila.
Međutim, autoritaran način mišljenja uvek više interesuje ono što vi jeste u nekom simboličkom poretku, nego ono što mislite i govorite. Tako je i Hana Arent – Jevrejka i žrtva – postala nešto kao moneta za osnaživanje diskursa žrtve, za perpetuiranje sistemske uloge koju je htela da ukine.
Ukoliko se vaše ideje ne slažu sa vladajućim idejama, tim gore po vaše ideje.
Filozofijainfo, 20.12.2012.
