piše: Vladimir Milutinović –
Možda je neko primetio da se u tekstovima i javnim nastupima uvek zalažem protiv vanrednih izbora, a istovremeno i za referendume i što više direktne demokratije. Iako bi moglo da se učini da tu ima nedoslednosti, u stvari su ta dva stava u saglasnosti. Ono što ne valja kod vanrednih izbora je povlađivanje voluntarizmu i proizvoljnosti koji su sigurno neprijatelji demokratije. Jer, demokratija nije samo izlazak na izbore. Mi evo izlazimo na izbore već 20-tak godina pa još uvek imamo u velikoj meri nedemokratski sistem.
Neke česte i bitne zamerke ovom sistemu, pored generalnog usmerenja političara na vlastiti interes, ukazuju na pojave koje bi se mogle izbeći ili umanjiti. Zamerke te vrste su ove: zaboravljanje na obećanja posle izbora, neizvesnost koja koalicija će se napraviti posle izbora, “prekomponovanje” u periodu između izbora, ispraznost predizbornih kampanja, stalno nestrpljenje i pozivanje na nove izbore čak i mesec dana pošto su izbori održani itd. Sve ovo bi bilo drugačije da nam je drugačija i politička kultura, ali bi neki od ovih problema mogli da se ublaže drugačijim procedurama, pa ćemo sad predložiti neke.
Problem voluntarizma i stalnog nestrpljenja koje priziva nove izbore mogao bi se rešiti izborima koji su fiksirani za datum. Baš ova situacija oko smene beogradske vlasti pruža mogućnost da se elegantno pređe na nov sistem tako što bi se republički izbori fiksirali za prvu nedelju u maju (kao što je prošli put to bio 6. maj), a lokalni za isti datum, samo 2 godine ranije, tako da bi se lokalni i republički izbori održavali naizmenično sa razmakom od 2 godine. To bi umnogome povećalo demokratsku kontrolu, a izbegao bi se slučaj sa prošlih izbora kada su svi izbori bili u jednom danu. Tako bi se izbori odvojili i tematski, što bi konkretizovalo kampanju i poboljšalo kvalitet predizbornih programa.
Mogući bi bili i vanredni izbori, ali oni ne bi pomerali datum redovnih izbora, a njihove troškove bi snosile stranke – a ne budžet kao u slučaju redovnih izbora – uz maksimalnu dostupnost javnih servisa. Ovo bi dodatno smanjilo voluntarizam stranaka. U demokratskom sistemu opozicija ima ogromnu ulogu i može da uradi za građane čak i više nego kada je na vlasti, pošto se može fokusirati na njihove interese, bez iskušenja koja donosi vlast. Stranke su u periodu između izbora ionako finansirane iz budžeta (čak i do 99,99% sredstava).
Neizvesnost oko pitanja ko formira vladu, ucenjivanje malih stranaka, neusaglašenost programa stranaka u vladajućoj koaliciji, pa i izgovaranje na koalicione partnere za greške, može se sprečiti tako što se zabrane postizborne koalicije. U našem sistemu one se podrazumevaju iako su po svoj prilici glavni izvor problema. Sistem bez postizbornih koalicija zahtevao bi mogućnost drugog kruga izbora ukoliko u prvom krugu nijedna stranka ili koalicija ne bi osvojila većinu, s tim da bi se između dva kruga koalicije mogle proširivati i da bi se rezultati drugog kruga mogli tako korigovati da onaj ko je dobio najviše glasova dobija od svake manje koalicije ili stranke po jednog poslanika (maksimalno još 20% od onoga što je sam osvojio, a počev od najveće, drugoplasirane koalicije) dok ne dođe do većine poslanika. Ovakvi detalji su potrebni da bi se mogućnosti logički zatvorile, ali nije verovatno da bi potreba za njima bila previše česta. Ukoliko bi korekcija u drugom krugu takođe zakazala, išlo bi se posle tri meseca na nove izbore, o trošku stranaka, sve dok ne bude izabrana većina. Ova procedura ne bi odnosila previše vremena ako se uzme u obzir da se i trenutno važeći rok za formiranje vlade, od takođe 3 meseca, često iskoristi do kraja.
Na ovaj način bi mogli da zadržimo proporcionalni sistem na koji smo već navikli, a da on dobije neke osobine većinskog pošto bi vlast bila mnogo stabilnija budući da bi njen sastav bio utvrđen pre izbora. Građani bi glasali za program koji će se zaista ostvarivati i posle izbora ne bi mogli da budu u neizvesnosti ko će biti na vlasti. Međutim, čak i tada bilo bi moguće da poslanici koji su vlasnici mandata otkažu poverenje vladi. Tada bi vlada mogla da pronađe nove saveznike u opoziciji, ali samo ako se premijer i većina u vladi ne menjaju. Ako bi promena volje poslanika ostavila vladu bez većine išlo bi se na vanredne izbore, o trošku stranaka.
Isti sistem bi važio i za lokalne i za pokrajinske i za republičke izbore, što bi olakšalo snalaženje građana u izbornoj proceduri.
Naravno, ove promene zahtevale bi saglasnost većine stranaka i svest o tome zašto su napravljene, tako da u budućnosti stranke ne traže rupe u njemu (kojih nema), već da shvate da on predstavlja ograničenje njihove samovolje, sa jedne strane, ali da im sa druge strane omogućava da u mnogo stabilnijoj i sigurnijoj atmosferi provode svoje programe. Smenjivanje lokalnih i republičkih izbora na dve godine, uz mogućnost vanrednih izbora, povećalo bi moć građana nad političarima. Pored toga, fiksiranost izbora ukazala bi svima da izbori nisu jedini način čuvanja demokratskog poretka, šta više da je na izborima najlakše izmanipulisati demokratsku volju. Za punu demokratiju je, osim izbora, potreban i institucionalni balans moći u društvu koji bi rezultirao slobodnijim medijima, nezavisnijim sudstvom, kontrolom privatnog kapitala od strane društva i mnogim drugim stvarima koje se ne rešavaju (samo) na izborima.
No, iako fiksirani izbori već postoje, na primer u Americi, a smenjivanje lokalnih i republičkih izbora na dve godine je skoro pravilo, zabrana postizbornih koalicija je novost i svakako bi trebalo da o njoj mnogi razmisle. U svakom slučaju, u sadašnjem sistemu, “prekomponovanje“ je savršeno legalna i legitimna stvar, jer se vlast i u startu komponovala nezavisno od volje birača – u principu je svako ko je prešao cenzus mogao biti na vlasti. A to znači da birači ne utiču na jedan segment demokratskog poretka. A to nije dobro. Stanje demokratije danas pokazuje da su nova i promišljena rešenja izgleda neophodna.
