piše: Vladimir Milutinović –
Ideologija ima jednu osobinu koja je na manje transparentan način povezana sa manipulacijom: ona voli da u svetu ljudskih odnosa traži “uzroke” i “posledice”, da otkriva kako je nešto nastalo i ko je kriv. Ovaj svet uzroka i posledica nešto je različito od sveta povezanosti svega sa svačim koji je tematizovan u filmu “Atlas oblaka”. Razlika je u tome što Atlas oblaka priznaje mogućnost izbora u svakom trenutku I, ponekad, uzročnost shvata kao slobodno preuzimanje šema i ideja. Našem pak svetu kauzaliteta nedostaje ovaj element slobode.
Da ilustrujemo sklonost ka traženju uzroka iskoristićemo nekoliko primera iz novije politike. Čedomir Jovanović se nedavno jezgrovito izrazio na ovu temu, objasnivši šta je po njemu problem u Srbiji: “nismo uspostavili odnose izmedju uzroka i posledice u svakodnevnom životu”. Jovanović ovde nije mislio na odnose uzroka i posledice u fizičkom i biološkom svetu, već u političkom svakodnevnom životu. To se vidi iz primera koje daje: “minsko polje, u šta se Srbija pretvorila zbog onog što su Dačić, Vučić i Nikolić radili prethodnih 20 godina”. Uzrok nastanka novih stranaka Jovanović takođe vidi u delovanju “vlasti“. Lider LDP misli da nastanak novih stranaka delom “motiviše vlast”, a uzrok pokreta “belih listića” i nezavisne kritičke javnosti Jovanović vidi ovako: “Mnogi su svojim neodgovornim potezima, koje su pokretali lični porivi, uvećali ionako prisutnu konfuziju medju biračima.” Vidi se da uzročnost i odgovornost kod Jovanovića nikada ne upućuju na LDP ili eventualno demokrate, nego uvek na političke rivale. Sličan način rezonovanja možemo naći svuda. Na primer, Laslo Vegel uočava porast radikalizma u Vojvodini, međutim, za njega nisu krivi sami radikali: “Nerazumno ponašanje beogradske političke elite radikalizuje Vojvodinu.” U Hrvatskoj su se u okviru polemike o “spolnom odgoju” čuli i ovakvi stavovi: “Ako ovakav odgoj bude uveden, hrvatski narod polako će početi odumirati.” Nezavisno od toga što je i bez tog spolnog odgoja danas 500.000 građana Hrvatske manje nego 1991. godine.
Uzrok neke negativne pojave uvek vodi baš do političkih protivnika, što pokazuje da pojam o ovim vezama ne nastaje na osnovu nekog uvida u realnost, već nastaje u imaginaciji i željama govornika. Sasvim suprotno od onoga što bi se očekivalo, okretanje ka uzročnim vezama nije mišljenje učinilo realnijim, nego ga je potpuno prepustilo makazama pristrasnosti nekog subjekta. Razlog tome je činjenica da su u realnosti ljudskog sveta uzročne veze uvek mnogostruke, odnosno, da po pravilu njihov obim prevazilazi mogućnosti našeg trenutnog znanja. Objasniti uzročno neku pojavu iz ljudskog sveta je uvek neizvestan, nepotpun i varljiv poduhvat.
Da bi se toj mnogostrukosti ipak približili prva stvar koje treba da se odreknemo je upravo ovo arbitrarno proglašavanje singularnog uzroka onako kako nama odgovara. Kada se bavimo ljudskim svetom, zahvaljujući mišljenju i mogućnosti izbora, ponašanje aktera možemo objasniti i idejama ili pravilima kojih se ljudi svesno ili nesvesno drže ili bi trebalo da ih se drže. Rasprava o njima uopšte ne mora da sadrži priču o uzrocima, a može da bude korisnija od nje jer priča o uzrocima ne sadrži smernice za delovanje (osim posredno, na manipulativan način). Ovu novu vrstu rasprave podstiče i izučava filozofija. Filozofija je dokaz da je u nekom društvu uzročni svet u neku ruku suspendovan i zamenjen svesnim oblikovanjem stvarnosti.
I pošto je filozofija ovo sredstvo koje ukazuje da za ljude postoji sloboda i da nisu potpuno uzročno determinisani, u ideološkom svetu ona mora biti diskvalifikovana. A metoda te diskavlifikacije danas se ponajviše služi autoritetom nauke. Nauka je ta koja modernom svetu pozajmljuje autoritet pomoću koga sloboda treba da bude eliminisana.
To ne znači da bi trebalo imati bilo kakav negativan stav prema nauci. Nauka sama je neizmerno pohvalan i koristan poduhvat, na najrazličitije načine zaslužan za naš današnji život. Ali prava nauka zna svoje granice I svoj obuhvat. Drugim rečima, u pravoj nauci ima filozofije, ona “zna koliko ne zna”. Od nauke sredstvo ideologije čine oni koji njenu metodu i njen uzročno-posledični svet protežu toliko da obuhvati i kulturu, moral i politiku, uopšte, svet ljudi.
Da bi se to dogodilo potrebno je napraviti nekoliko logičkih skokova. Najpre je potrebno iskoristiti potrebu mišljenja za objektivnošću. Svako mišljenje teži da postigne ideal istinitosti, objektivnosti i zbog toga traži načine da se uticaj subjektivnosti umanji. Pošto nauka dolazi do značajnih nespornih istina, čini se da ona ostvaruje taj ideal. Zbog toga su vremenom čak i filozofi počeli da odbacuju i samu filozofiju jer ona, budući normativna, ne ostaje u okvirima naučne objektivnosti. I filozofija i ideologija odbačene su jer “nameću” neke normativne stavove, što nauka ne čini. Tako je postala nevažna razlika između ideologije – koja promoviše neslobodu – i filozofije, koja promoviše slobodu. Važno je samo ostati u okvirima naučnog uzročno-posledičnog sveta.
Današnje namnožene teorije koje svet politike, kulturne istorije i morala objašnjavaju “evolutivnim” razlozima, u stvari su deo tog načina mišljenja. Ali, dok su solidarnost ili tržište objašnjavali evolutivnom korišću, svi su zaboravili da se kreću u svetu u kome nema slobode, a to je eksplicitna i nezaobilazna karakteristika ideološkog sveta.
Ideologiju interesuje da dobije svet u kome važi parola “There is no alternative”. Svejedno joj je da li će ovaj nedostatak alternativa biti rezultat straha od diktature, poverenja u istine “nauke”, monopola nad medijima, religijskog autoritarizma, kraja istorije – njoj je važno jedino da nema slobode.
Ako su ovi zaključci tačni, onda treba uraditi upravo suprotno od onoga što predlaže Čedomir Jovanović na početku ovog teksta. Umesto da “uspostavimo odnose između uzroka i posledice”, treba da prihvatimo najpre slobodu koja će nam dati dozvolu da osvetlimo celokupnu stvarnost, a onda možemo u odnosu na tu stvarnost pričati o tome kuda dalje.
Jer, u to “dalje” nas neće odvesti znanje o navodnim uzrocima, već rasprava o stvarnosti i alternativama.
Filozofijainfo.com, 15.01.2013.
