piše: Vladimir Milutinović –
Sad kada već poznajemo dve osobine ideologije (negativan odnos prema filozofiji i ignorisanje sveta ideja) možemo da u jednom tekstu obradimo još dve: odnos ideologije prema ideji pravde i sklonost da se tvrdi da alternativno mišljenje „ne postoji“ ili da je „besmisleno“. One se mogu spojiti u tvrdnju da je besmisleno govoriti o pravdi.
Ovo pitanje je, po meni, veoma važno jer politički poredak u principu počiva na dve ideje: na ideji pravde i na ideji interesa. Svako je ovlašćen da sledi vlastiti interes, ali samo dok ne ugrožava drugoga. Zato je veoma važno da ideja pravde u jednom društvu bude prisutna i da interes ne proguta sve. Pitanje je zapravo da li nam se to danas dešava.
A priču o pravdi danas je lako ilustrovati slučajem aktuelne platforme o Kosovu. Nedavno se na Peščaniku Mirko Đorđević ovako izrazio o platformi: „Nudi nam šef države jedno ništa za dva ili više ništa, pa dalje jedno nešto za dva ništa, ali opet se sve svodi na ništa.“ I „Besmislica za besmislicom, ali u bajkama i igricama to tako ide.” Platforma se dakle opisuje kao „ništa“ i „besmislica“. Zašto je platforma nepostojeća i besmislena? To ste sigurno već čuli, zato što je „nerealna“. A nerealna je zato što je ne prihvataju oni koji imaju moć. Zbog toga ovu platformu treba odbaciti. Međutim, ovde je nešto drugo zanimljivije. Platforma uopšte nije procenjivana u odnosu na to da li je pravedna ili nije. Ideja pravde uopšte nije uzeta kao relevantna za celu stvar.
Verujem da bi odgovor na ovu primedbu verovatno bio da treba odbaciti tu ulogu žrtve, „svet je nepravedan prema nama“ i slične stavove. Naravno da će rešenje biti nepravedno, ali treba se s tim pomiriti i ići dalje. Onaj koji ovako argumentiše, podrazumeva da se s ovim treba složiti, međutim, ovo stanovište pati od značajnih problema. Najpre, zašto se uopšte pretpostavlja da bi svet obavezno bio za nepravedno rešenje? Drugo, kako se uopšte zna da naše rešenje nije nepravedno? I treće, zašto se uopšte pretpostavlja da bi uvek ideju pravde trebalo podrediti ideji interesa? Ima li u pravdi nekog interesa?
Ako razmišljamo u skladu sa Mirkovim načinom mišljenja nikada nećemo doći do ovih pitanja. On nije usamljen u ovom načinu gledanja na kosovski problem. Skoro celolupna javnost problem Kosova posmatra u svetlu omogućavanja ili sprečavanja „napretka u evrointegracijama“. Nacionalisti, u stvari, imaju isti princip, samo sa negativne strane. Oni ne bi u EU, jer ona ne pristaje na našu varijantu rešenja Kosova, ali se ni oni ne bave time da li je njihovo rešenje pravedno ili nije. Što nije nikakvo čudo, budući da je za njih pravedno rešenje da se Kosovo vrati u okrilje Srbije, ali bez Albanaca.
Pitanje “Da li platforma sadrži pravedno rešenje za problem Kosova?”, dakle, za nas ne postoji. Ali, kada ona opisuje nešto što ne odgovara odnosima moći, spremni smo da je odmah otpišemo kao „ništa“, „besmislicu“ i „bajku“.
Ovaj odnos prema pravdi u stvari je bio i u centru spora oko „belih listića“ i oko gledanja na nedavnu presudu generalima iz Hrvatske. Protivnici akcije belih listića tvrdili su da pitanje da li je vlast DS i satelita bila korumpirana nije relevantno, jer je važno samo to da je s druge strane supstancijalizovana vlast iz devedesetih. Pitanje povratka devedesetih trebalo je da obriše sva druga pitanja, pa i pitanje da li su demokrate gradile pravedno društvo. Isto je i sa presudama generalima. Iako je dosta intelektualaca ipak reklo da je presuda nepravedna, čak i taj napredak je bio praćen uveravanjima da je sud u Hagu na neki način zatvorio to pitanje i da se treba okrenuti „budućnosti“.
Ali, uverenje da je besmisleno govoriti o pravdi ne mora se tražiti samo u tzv. „nacionalnim“ ili političkim temama. Ekonomija je takođe dobar teren. Možda se neko seća da je Dragan Đilas pošto je stupio na čelo demokrata predstavio jedan prilično socijaldemokratski program. Založio se za uspešna državna preduzeća, hvalio se PKB-om, bio protiv besplatne konverzije. Međutim, ovaj program je od strane najbližih političara i analitičara bio oštro odbačen. Čedomir Jovanović je državna preduzeća uporedio sa kolhozima, a ekonomski analitičar B. Begović optužio je Đilasa da sprečava privredni rast jer se protivi privatizaciji. Ovde su nam još zanimljivije izjave koje kažu da je DS sa Draganom Đilasom počela da “klizi ka irelevantnosti”, gde se Đilasov levičarski program (na stranu sad pitanje njegove verodostojnosti) opisuje kao “dezorijentisnost”. Opet je ono što postoji, ali ne odgovara ideološkom mišljenju, opisano kao nepostojeće.
Tu se pokazuje da je Đilasova medijska moć, sada narušena i gubitkom republičke vlasti, ograničena na još jedan način. Dok je politika DS bila u skladu sa neoliberalnom ideologijom vladao je potpuni sklad između njenih lidera, medija i analitičara. Ali čak ni Đilas sa svojim resursima ne može da promeni ideološki pravac. Onog trenutka kada poželi da bude “socijaldemokrata” biva ignorisan.
A tema socijaldemokratije je u stvari tema socijalne pravde, upravo ona tema koja je u neoliberalnoj ideologiji zabranjena. Mi bi trebalo da, u svim pitanjima, gledamo samo svoj interes, bez razmišljanja o pravdi. Svako postavljanje pitanja pravde je besmisleno. O kolikoj se kulturnoj promeni radi dobro ilustruje prisećanje da je Platonova idealna država napravljena prema ideji pravde, a filozofi koji određuju način njenog upravljanja, samo se tim pitanjem i bave.
Zbog toga nije čudno da je negativan odnos prema filozofiji jedna od osnovnih karakteristika ideologije.
A kada ideologija zameni filozofiju, nešto lako postaje ništa.
Filozofijainfo, 08.01.2013.
